NAPIŠEM TI PORUKU, PA OBRIŠEM: Možda zažalim zbog ovog ujutro, ali večeras ti moram reći…

0
2803

Malo malo pa pomislim na tebe i mislim da to nije nimalo iznenađujuće…

Ono što me iznenađuje je koliko mi nedostaješ kad se to dogodi. Iznenađuje me koliko je jak taj osećaj. Setim se ja mnogih ljudi. Imam divne uspomene prepune nostalgije i osmeha, ali ti si poseban.

Kad se tebe setim, ne osećam se isto. Ti nisi nešto čega se slučajno setim, nego kao da me nešto nagoni na to. Kao da uspomena želi da je oživim, da je primetim. Ona nije samo kao tapšanje po ramenu, nego kao pravi zemlčjotres; ne setim te se bez da mozak brblja sto na sat.

I u nekim noćima poput ove, želim da ti pružim ruke i pozdravim te. Želim da pitam kako si i kakav ti je život. Iskreno, želim da preskočim ćaskanje i kažem ti koliko mislim na tebe. Većinu noći uspem da ti ništa ne kažem. Odgovorim samu sebe od toga; čak napišem deo poruke i izbrišem je. Kažem sebi da nije vredno, da će to samo produžiti ovaj osećaj koji se budi u meni i ne želi da nestane.

Noćas ne želim samu sebe da odgovorim od toga.

 

nastavak na sledecoj stranici…

Nema komentara

Komentiraj